El usuario - Bogdan Stevanovic
This what La Odisea is doing in Florence is’s not an ordinary project. It is much more than that. La Odisea succeeded to put its crew in circumstances that can change them as human beings. La Odisea and its crew are sailing through the storm. But an emotional storm. We open new horizons in our minds, horizons that could stay closed for a whole life without this project.
Sit in a wheelchair and leave the apartment sounds pretty simple. But when you try to close the door on that flat behind your back, you realise that things are not as they seem. When you realize that ordinary stair has so much power to ruin your day, when only one improper parked car can make u be late at place where are you going, you realize what it really means to be able to move your own legs. We also realize how much power is needed for people in wheelchairs. Besides the power in their arms, you need more power to keep up your smile on your face when you’re turning the wheels of your carts. How do thay rotate their wheels while it is raining? How can thay light the candles on the grave of their loved one when almost none of the cemetery is accessible to people in wheelchair? After his first eight hours in a wheelchair, I am not the same Bogdan who flew from Girona. And that makes me happy. A master comes and goes. But we hope that this work, our work, will resist the time and be useful to those in need.
Корисник инвалидских колица - Богдан Стевановић
Ово што La Odisea ради у Фиренци није обичан пројекат. Он је много више од тога. La Odisea је успела да своју посаду стави у околности које их могу променити као људска бића. La Odisea плови са својом посадом кроз олују. Али једну емоционалну олују. Отварамо нове видике у нашим главама, видике који су без овог пројекта могли остати затворени за цео живот.
Сести у инвалидска колица и изаћи из стана звучи прилично једноставно. Али када покушаш да затвориш врата тог истог стана иза својих леђа, закључиш да ствари нису онакве како изгледају. Када схватиш да обичан степеник има толику моћ да може да ти уништи дан, када само због једног неправило паркираног аутомобила можеш да касниш тамо куда си кренуо, схватиш шта заправо значи бити у стању да помераш сопствене ноге. Такође схватиш колико је снаге потребно особама у инвалидским колицима. Поред оне снаге у рукама, овде се ради о оној која ти је потребна да одржиш осмех на лицу док окрећеш точкове својих колица. Како окрећу точкове док пада киша? Како могу да упале свећу на гробу своје вољене особе када скоро ниједно гробље није доступно људима у инвалидским колицима? Након својих првих осам сати проведених у инвалидским колицима, ја више нисам онај исти Богдан који је одлетео из Жироне. И то ме радује. Један мастер дође и прође. Али надамо се да ће овај рад, наш рад, трајати у времену и бити користан онима којима је потребан.
Пратилац - Карла Љамас Пења
Реализовање овог пројекта је највероватније нешто најтеже и најодговорније што сам икада урадила. Више се не ради само о полагању завршног испита на мастеру са најбољом могућом оценом, нити о пројекту који ћу оставити по страни и бацити га након неколико година јер није слижио ничему. Ово је много више од тога. Како каже Богдан, желимо да ово траје у времену, и због тога морамо да радимо озбиљно, напорно и са много труда. Сада смо свесни да је прављење туристичког водича само по себи захтеван посао, али нисмо били свесни да ће реализовање овог пројекта у инвалидским колицима донети толико умора, колико физичког толико и емоционалног.
Моја улога је била да будем пратилац, што ми је омогућило да тражим све дозволе за фотографисање, и да фотографишем док je Богдан лутао музејима. Очигледано, на једном обичном путовању то не би тако било, већ бих ја била уз њега све време. У овом случају њему није остало ништа друго него да чека, док сам ја налазила сва битна уметничка дела по Палати Пити. Да чека док сам тражила четири дозволе у четири различта музеја која су доступна за особе које се отежано крећу, и док сам ишла на одређена места која њему нису била доступна на фотографишем оно најбитније.
Морала сам да га гурам кроз немогуће рампе, возим кроз неприступачне улице, пењем на тротоаре, тражим помоћ од пролазника да га спустим јер се испречио камион који нисмо могли да заобиђемо, једном речју - да будем његов водич.
Мислим да чак и након два дана проведених овде, два дана гурања инвалидских колица и откривња "доступне" Фиренце, још увек нисам свесна величине овог пројекта, ни онога што би могао да буде уколико нађемо купца за нашу идеју. Некога ко верује у њу, и има поверења у наша документа, у наше белешке по угловима свесака, у наше снимке и фотографије. То може значити будућност многим водичима за кориснике инвалидских колица, а на крају крајева, и брисање чињенице да нема довољно информација о томе.
Што више размишљам, схватам да такође нисам свесна ни тога шта значи бити пратилац особе у инвалидским колицима. На крају ми ипак дођемо у наш стан и устанемо из тих колица. Можда прави пратиоци сматрају да прећи преко једне рампе није толико компликовано колико се мени сада чини, јер су навикнути, а можда ипак цене јер се стављамо у њихову кожу. Не знам. Али знам да нас рад на овом пројекту неће оставити незаинтересованима, и да ћемо од сада сигурно бити путници са другачијим погледом на свет око нас.
Esto que La Odisea esta haciendo en Florencia no es solo un proyecto. Es mucho más que eso. La Odisea ha conseguido poner a su tripulación en una situación que nos puede cambiar como seres humanos. La Odisea transporta a su tripulación durante una tormenta. Una tormenta emocional. Estamos abriendo ventanas en nuestras mentes, ventanas que sin este proyecto podrían haberse quedado cerradas durante toda la vida.
Sentarse en una silla de ruedas y salir del apartamento suena muy fácil. Pero cuando intentas cerrar las puertas de ese mismo apartamento detrás de tus espaldas, concluyes que las cosas no son como parecen. Cuando te fijas en que un escalón puede tener el poder suficiente para arruinar tu día, cuando un coche mal aparcado puede retrasarte, te das cuenta de qué significa de verdad ser capaz de mover tus propias piernas. También te das cuenta de cuánto esfuerzo tienen las personas en silla de ruedas. Aparte del esfuerzo en sus brazos/manos, aquí se trata de esfuerzo de mantener la sonrisa mientras ruedas sobre tus ruedas. ¿Cómo conducen cuando esta lloviendo? ¿Cómo pueden encender una vela por sus queridos en un cementerio cuando casi todos cementerios no son accesibles? Después de mis primeras ocho horas en silla de ruedas yo ya no soy el mismo Bogdan que salió de Girona. Y me alegro. Un master viene y se va. Pero esperamos que el trabajo, nuestro trabajo, perdure en el tiempo y resulte útil para aquellos que lo necesitan.
 |
| Bogdan y Carla en los jardines Bóboli, Florencia. //Bogdan and Carla at Boboli garden//Богдан и Карла у врту Боболи Fuente/Source/Извор: La Odisea |
La acompañante - Carla Llamas
Llevar a cabo este proyecto es probablemente lo más difícil y con la mayor responsabilidad que he hecho nunca. Ya no sólo se trata de aprobar un máster y hacerlo con la mejor nota posible, no se trata de hacer un trabajo que quede en un cajón y dentro de unos años decida tirar porque no me ha servido de nada. Esto es mucho más que eso. Como dice Bogdan, queremos que esto perdure en el tiempo, y para ello toca hacer un trabajo serio, un trabajo duro y que requiere mucho esfuerzo. Una guía de viajes conlleva de por si un trabajo excepcional, ahora somos conscientes de ello, pero realizarla sobre silla de ruedas comporta un cansancio físico y emocional para el que no estábamos preparados.
Mi papel ha sido el de la acompañante, para que yo pudiese pedir todos los permisos para hacer fotografías y poder realizarlas mientras Bogdan vagaba por los museos. Obviamente en un viaje de placer eso no hubiese sido así, yo hubiese estado con él en todo momento. Pero en este caso le ha tocado esperarse a que yo encontrase todas las obras importantes en Palazzo Pitti, que pidiese los cuatro permisos de los cuatro museos accesibles en el Palazzo, también esperar a que yo fuese a ciertos sitios donde él no podía acceder para hacer la foto de rigor.
He tenido que empujarle por rampas imposibles, llevarle por calles impracticables, subirle a las aceras, pedir ayuda para bajarle porque hay un camión que no lo deja pasar, ser su guía.
Creo que, a pesar de llevar ya dos días de viaje, dos días de empujar una silla de ruedas y de descubrir la Florencia accesible, todavía no llego a ser consciente de la magnitud de este proyecto. De lo que podría suponer si consiguiésemos un comprador de la idea, alguien que confiase en ella y creyese que nuestras fichas, nuestros apuntes y en nuestras notas en la esquina de un papel. Podrían significar el futuro de muchas guías accesibles para usuarios de silla de ruedas y, al fin y al cabo, la eliminación de la barrera de la información que existe aun hoy en día.
Por más que lo piense, creo que tampoco soy consciente de lo que es ser acompañante o usuario, porque al fin y al cabo nosotros llegamos al apartamento y nos levantamos de la silla. Quizá los usuarios reales consideren que subir una rampa no es tan complicado como me parece a mi ahora, porque están acostumbrados, o quizá agradezcan que nos pongamos en su piel. No lo sé. Lo que si sé es que este trabajo no nos va a dejar indiferentes y que a partir de ahora seremos, seguro, viajeros con otra mirada.
 |
| Calles florentinas // Florence's pavement // Улице у Фиренци Fuente/Source/Извор: La Odisea |
The user - Bogdan Stevanovic
This what La Odisea is doing in Florence is’s not an ordinary project. It is much more than that. La Odisea succeeded to put its crew in circumstances that can change them as human beings. La Odisea and its crew are sailing through the storm. But an emotional storm. We open new horizons in our minds, horizons that could stay closed for a whole life without this project.
Sit in a wheelchair and leave the apartment sounds pretty simple. But when you try to close the door on that flat behind your back, you realise that things are not as they seem. When you realize that ordinary stair has so much power to ruin your day, when only one improper parked car can make u be late at place where are you going, you realize what it really means to be able to move your own legs. We also realize how much power is needed for people in wheelchairs. Besides the power in their arms, you need more power to keep up your smile on your face when you’re turning the wheels of your carts. How do thay rotate their wheels while it is raining? How can thay light the candles on the grave of their loved one when almost none of the cemetery is accessible to people in wheelchair? After his first eight hours in a wheelchair, I am not the same Bogdan who flew from Girona. And that makes me happy. A master comes and goes. But we hope that this work, our work, will resist the time and be useful to those in need.
The companion - Carla Llamas
Making this project is probably the most difficult thing and with more responsibility i've ever done in my life. It's not about getting a masters degree and doing it with the best marks possible anymore, it's not about writing an essay and forgetting about it and after a few years I decide to throw it away because it hasn't been useful. This is more than that. And, as Bogdan says, we want this project to last within time, and for that reason we need to work hard and to put all the effort in it.
A travel guide is hard enough to do, but making it when wheeling your wheelchair brings a physical and psychological exhaustion we are not ready for.
My role has been to accompany the user of the wheelchair, my friend and colleague Bogdan, so that I could get all the permissions to take pictures inside the buildings and take them while Bogdan, was wandering around the museum rooms. Obviously in a pleasure trip this wouldn't have been like this, I would have been with him all the time. But in this case he had to wait for me to find all the important pieces at Palazzo Pitti, to ask for the four permissions to the four accessible museums at the Palazzo and also he had to wait for me to go to certain places he couldn't access so that i could photograph them.
I had to push him through impossible ramps, take him through impracticable streets, lift him from the road to the sidewalk, ask for help to get him down to the road again because there is a truck blocking the path, be he's guide.
Although we've been in Florence for two days, two days pushing a wheelchair and discovering the accessible Florence, i'm still not conscious enough of the magnitude of this project, of what could it mean if we got a purchaser of the idea, someone who trusted in it and believed in our files, our notes in the corner of a notebook, our pictures and videos. It would be the beginning of many accessible travel guides for wheelchair users and, all in all, the end of the information barrier that nowadays still exists.
The more i think about it, the more i believe i'm not conscious either of that it means to be the companion or the user, because at the end of the day we come back to the apartment and we stand up and leave the wheelchair aside. Maybe the real users consider that going up a ramp it's not so complicated as it seems to me right now, because they're used to it, or maybe they're thankful that we try to see through their eyes. I don't know. What i do know is that this project is not going to leave us indifferent and from now on we will be, for sure, travelers from another point of view.
 |
| Bogdan en el barrio de Oltrarno // Bogdan at Oltrarno's neighbourhood // Богдан у четврти Олтрарно Fuente/Source/Извор: La Odisea |
Ово што La Odisea ради у Фиренци није обичан пројекат. Он је много више од тога. La Odisea је успела да своју посаду стави у околности које их могу променити као људска бића. La Odisea плови са својом посадом кроз олују. Али једну емоционалну олују. Отварамо нове видике у нашим главама, видике који су без овог пројекта могли остати затворени за цео живот.
Сести у инвалидска колица и изаћи из стана звучи прилично једноставно. Али када покушаш да затвориш врата тог истог стана иза својих леђа, закључиш да ствари нису онакве како изгледају. Када схватиш да обичан степеник има толику моћ да може да ти уништи дан, када само због једног неправило паркираног аутомобила можеш да касниш тамо куда си кренуо, схватиш шта заправо значи бити у стању да помераш сопствене ноге. Такође схватиш колико је снаге потребно особама у инвалидским колицима. Поред оне снаге у рукама, овде се ради о оној која ти је потребна да одржиш осмех на лицу док окрећеш точкове својих колица. Како окрећу точкове док пада киша? Како могу да упале свећу на гробу своје вољене особе када скоро ниједно гробље није доступно људима у инвалидским колицима? Након својих првих осам сати проведених у инвалидским колицима, ја више нисам онај исти Богдан који је одлетео из Жироне. И то ме радује. Један мастер дође и прође. Али надамо се да ће овај рад, наш рад, трајати у времену и бити користан онима којима је потребан.
Пратилац - Карла Љамас Пења
Реализовање овог пројекта је највероватније нешто најтеже и најодговорније што сам икада урадила. Више се не ради само о полагању завршног испита на мастеру са најбољом могућом оценом, нити о пројекту који ћу оставити по страни и бацити га након неколико година јер није слижио ничему. Ово је много више од тога. Како каже Богдан, желимо да ово траје у времену, и због тога морамо да радимо озбиљно, напорно и са много труда. Сада смо свесни да је прављење туристичког водича само по себи захтеван посао, али нисмо били свесни да ће реализовање овог пројекта у инвалидским колицима донети толико умора, колико физичког толико и емоционалног.
Моја улога је била да будем пратилац, што ми је омогућило да тражим све дозволе за фотографисање, и да фотографишем док je Богдан лутао музејима. Очигледано, на једном обичном путовању то не би тако било, већ бих ја била уз њега све време. У овом случају њему није остало ништа друго него да чека, док сам ја налазила сва битна уметничка дела по Палати Пити. Да чека док сам тражила четири дозволе у четири различта музеја која су доступна за особе које се отежано крећу, и док сам ишла на одређена места која њему нису била доступна на фотографишем оно најбитније.
Морала сам да га гурам кроз немогуће рампе, возим кроз неприступачне улице, пењем на тротоаре, тражим помоћ од пролазника да га спустим јер се испречио камион који нисмо могли да заобиђемо, једном речју - да будем његов водич.
Мислим да чак и након два дана проведених овде, два дана гурања инвалидских колица и откривња "доступне" Фиренце, још увек нисам свесна величине овог пројекта, ни онога што би могао да буде уколико нађемо купца за нашу идеју. Некога ко верује у њу, и има поверења у наша документа, у наше белешке по угловима свесака, у наше снимке и фотографије. То може значити будућност многим водичима за кориснике инвалидских колица, а на крају крајева, и брисање чињенице да нема довољно информација о томе.
Што више размишљам, схватам да такође нисам свесна ни тога шта значи бити пратилац особе у инвалидским колицима. На крају ми ипак дођемо у наш стан и устанемо из тих колица. Можда прави пратиоци сматрају да прећи преко једне рампе није толико компликовано колико се мени сада чини, јер су навикнути, а можда ипак цене јер се стављамо у њихову кожу. Не знам. Али знам да нас рад на овом пројекту неће оставити незаинтересованима, и да ћемо од сада сигурно бити путници са другачијим погледом на свет око нас.
